Friday, August 16, 2013
Едно трансформативно искуство
Често основата на пријателството и интеракцијата помеѓу луѓето е
заедничката тема и работите кои ги сакаме во животот. Цивил не поврза заедно да
ги работиме нештата кои ги сакаме и веруваме во нивната значајна улога во нашиот
живот.
Низ изминативе денови ја надоградувавме нашата љубов и нашиот талент во
областа креативно пишување,но и ја зголемивме почитта кон другите
уметности,како што е ликовната. Научивме поубаво да ја презентираме нашата
текстописна перспектива,но и ликовната за да ги прошириме нашите хоризонти.
Правејќи го тоа, создавме пријателства за кои вреди да се пишува роман и
произведувавме смеа за целиот свет. Ненаспаноста ни беше заедничка тема, област
во која сите бевме експерти.
Човековите права беа причината заради која дојдовме,но научивме многу
повеќе. Кој би рекол дека учењето може да биде забавно? Скршивме многу
стереотипи,со што заминаа и предрасудите. Летнава школа беше учење за
животот,градење пријателства и всадување идеи кои не би знаеле дека постојат
без ова искуство.
Атанас Аврамов
Дискриминацијата и јас
Даниел Вретоски
Овој настан се случува пред 3 години во нашето маало за еден близок мој другар.
Летно време, сонце, плажа, журки, овие нешта се само дел од летото кој сите млади па дури и возрасни го обожаваат.Еден ден јас и другарите бевме договорени да се собереме „кај кошот'“ па јас решив да му ѕвонам на мојот другар и да се договориме кога да одиме.Но не одеше се по план, бидејќи тој не бил повикан да дојде кај кошот па јас се зачудив.
Без разлика дали заборавил или не, јас нормално појдов со него.Тој многу не мислеше за тоа па цел пат зборувавме кој со кого ќе игра и др....
Но кога пристигнавме, нивните реакции ме зачудија, ги вртеа очите како да некој им го упропастил денот, па мене ми беше јасно дека тие не сакаа тој да игра со нив.
Ги прашав зошто е тоа така".
Летно време, сонце, плажа, журки, овие нешта се само дел од летото кој сите млади па дури и возрасни го обожаваат.Еден ден јас и другарите бевме договорени да се собереме „кај кошот'“ па јас решив да му ѕвонам на мојот другар и да се договориме кога да одиме.Но не одеше се по план, бидејќи тој не бил повикан да дојде кај кошот па јас се зачудив.
Без разлика дали заборавил или не, јас нормално појдов со него.Тој многу не мислеше за тоа па цел пат зборувавме кој со кого ќе игра и др....
Но кога пристигнавме, нивните реакции ме зачудија, ги вртеа очите како да некој им го упропастил денот, па мене ми беше јасно дека тие не сакаа тој да игра со нив.
Ги прашав зошто е тоа така".
"Ние не сакаме
едно дете да ни ја уништи нашата игра, а ако ти мислиш дека не е така да си
заминете",
одговорија тие.
Јас во тој момент бев изненаден и изнервиран бидејќи мојот другар никогаш немаше речено еден лош збор за нив, а тие тука седат и го судат него, па јас реагирав:
"Што е битно дали е низок или висок или дали е добар или лош во спортот, ние дојдовме да се дружиме и забавуваме без разлика што правиме, а вие наместо да му кажете зошто го избегнувате и се правите како да играте во NBA. Епа ако толку ви значи една глупава игра тогаш играјте ја без нас".
И со тоа јас и другар ми заминавме а тие останаа без зборови.Од тој ден немаме слушнато од нив па богами подобро и да не.Сега тој си е супер, има многу подобри пријатели и нормално е повисок.
Јас во тој момент бев изненаден и изнервиран бидејќи мојот другар никогаш немаше речено еден лош збор за нив, а тие тука седат и го судат него, па јас реагирав:
"Што е битно дали е низок или висок или дали е добар или лош во спортот, ние дојдовме да се дружиме и забавуваме без разлика што правиме, а вие наместо да му кажете зошто го избегнувате и се правите како да играте во NBA. Епа ако толку ви значи една глупава игра тогаш играјте ја без нас".
И со тоа јас и другар ми заминавме а тие останаа без зборови.Од тој ден немаме слушнато од нив па богами подобро и да не.Сега тој си е супер, има многу подобри пријатели и нормално е повисок.
Дискриминација
Во моето училиште има секакви деца. Има лоши и добри.
Исто така има и такви кои не винимаваат што кажуваат и лесно ги навредуваат
нивните соученици.
Во мојот клас има едно девојче кое никогаш не се согласува
со одлуките на целото одделение. Секогаш и пружаме рака кога е во тешка
ситуација, секогаш и даваме шанса да се вклопи во одделението, но таа секогаш си
тера по свое. Бидејќи таа секогаш се одделува од нас, доаѓа во ситуација каде што повеќето од децата
ја задеваат и навредуваат, како на пример: “Глупава си што не се дружиш со нас”,
“каде има вакво одделение на планетава каде што сите се согласуваат, а само
еден не?; “Секогаш ти помагаме кога си во неволја, а ти ни возвраќаш со тоа што
не нарекуваш лоши пријатели!” – ете таков е однос кон неа и нејзиниот кон нас.
Таа сеуште не го прифаќа фактот дека е сама.
Мене лично не ми се допаѓа оваа ситуација, па затоа еден
ден се доближив до нејзината клупа и почнав да и поставувам прашања. Ја прашав
зошто секогаш е повлечена и сама. Таа ми одговори дека не сакала да се дружи
многу со нас бидејќи учењетои било поважно од другарството.
Иако учењето секогаш треба да биде на прво место на
листата кај децата, без другари/другарки си ништо, а најважно во другарството е
секогаш да се сакаме и почитуваме без разлика низ колку мали караници сме
поминале.
Јана Христовска
27-31 јули 2013 – денови кои долго ќе останат во моето срце
Животот е еден голем роман кој има свој автор. Секој ден пополнува нова страница од овој роман,
претставува ново камче кое си го наоѓа своето место во еден од најубавите
мозаици, поубав и од оние во Хераклеа, мозаикот наречен живот. Секој ден нов
предизвик, нови познанства, нови лекции, нови падови. Не заборавај, животот
прво го дава испитот, а потоа лекцијата. Не дозволувај листовите да бидат
испишани со безначајни зборови. Можеби овие листови, кои токму сега се
испишуваат се и најинтересните страници од овој роман. Да, тоа се тие страници.
Страниците од 27 до 31 јули. Страници во кои се појавуваат нови ликови, нови
дијалекти, нови авантури.
Се почна со доаѓањето во хотелот Пела, како член на групата за креативно
пишување. Тој дел од животот беше патот на кој не растеа рози со трња. Можеби
тоа беше само еден од чиновите на трагедијата во која има среќни сцени, бидејќи
токму тие сцени, оние кои го прават животот трагедија, не прават посилни, а
оние среќните не тераат да продолжиме понатаму. Ги споменав новите ликови. Да,
тука секогаш беа присутни оние кои ни помагаа и ни даваа обврски. Можеби веќе
се ви е јасно. Членовите од CIVIL. Сите овие денови научив нешто многу важно.
Во животот е многу важно да стекнуваш нови пријатели, без разлика на нивната
верска и национална припадност, пријателства кои ќе останат до крајот на
животот, бидејќи се друго избледува и полека исчезнува, само пријателството
останува и продолжува да цути, иако понекогаш е зима. Да не ги заборавам и
дијалектите. Зборови на кои најмногу се смеев. “Што се чаламиш?”-често знаеше
да кажи Симона, “Не е зрел карпусот” и што ли уште не. Поручек, ручек, вечера
во ресторанот повторно некоја врева и смеење. Се слушавме до градот. Тоа беше
нашата маса. Луѓето кои најмногу се смееа и аплаудираа. Но немој да мислите
дека само игравме и игравме. Ние во текот на играта и работевме и учевме.
Секогаш ги надградувавме нашите знаења.
Научивме за основите на новинарството, за театарот и најважното- човековите
права. Каде и да одиме, со кого и да бидеме, секогаш треба да знаеме кои се
нашите права. Права кои ги има секој човек од самото раѓање. Никогаш не
дискриминирај. Пред да дискриминираш, помисли како би ти било да си ти на
негово место, а потоа прави како мислиш.
Навистина ова беше време за кое можам да раскажувам со денови, со месеци,
со години и повторно нема да можам се да раскажам. Да раскажам за шегите,
смеењето, учењето, новите пријателства... Но се што е убаво кратко трае, брзо
поминува. Така и овие денови одлетаа брзо, како во сон. Одлетаа како птици. Се
беше како еден убав сон. Но за разлика од другите сонови, од овој останаа некои
последици: новите искуства, знаењето и најважното пријателството. И да не ги
заборавам осите. Тие беа оние кои секогаш не посетуваа и ни правеа проблеми. Но
и тие заземаат место во овој роман. Затоа романот живот е најубав и
најинтересен. Постојано само нови заплети и расплети. Сакај го животот. Не
дозволувај му да избега. Играј ја играта што тој сака да ја игра. Биди горд што
токму тебе те одбрал за свој партнер, бидејќи ако размислиш внимателно ќе
сфатиш дека животот е многу краток. Тој е како една епизода од еден огромен
серијал кој сите ти ја раскажуваат, а ти добиваш само една улога и ако не ја
одиграш правилно нема да ти се укажи втора шанса.
Никола Момироски
Време е за поздрав
Патешествието наречено камп
„Човекови права, мир и толеранција“ за мене започна во раните утрински часови
во саботата на автобуската станица во Прилеп. Се сеќавам дека се уште беше
темно надвор кога се разбудив за да се подготвам. Времето беше многу топло и
речиси неподносливо. До хотелот во кој моментално сме сместени патував со
другарот од училиште, Никола.
Првиот ден беше најнапорен.
Откако се сместивме и ручавме, се собравме на вториот кат за да се запознаеме
меѓу себе и да бидеме поделени во групи. Дојде и време за вечера, па помина и
тоа. Но што сум почнала да ви раскажувам како да не бевте тука? Оф, оф, добро,
ајде ќе зборувам за тоа како јас ги доживеав изминативе четири дена.
Дојдов тука не знаејќи што да
очекувам. Не знаев кои ќе бидат моите цимерки, ниту пак какви се. Чувствував
мала доза на збунетост помешана со малку страв од непознатото. Целта на кампот
беше подобро да се запознаеме со човековите права, да се ослободиме од сите
стереотипи и предрасуди, да станеме потолерантна младина која искуството
стекнато тука ќе го пренесе на што поголем број луѓе, да се забавуваме, и да
запознаеме нови пријатели. Според мене, целта беше остварена. Барем онаа мојата
чија основа лежи во запознавањето на што повеќе нови и различни луѓе. Запознав
деца кои живеат во поинаква средина од мојата, говорат на поинаков дијалект или
на сосема друг јазик, различни од мене а сепак слични. Да не беа тие, немаше да
издржам ниту два часа, а сега не сакам да си одам дома. Ви благодарам за
дружењето чаламовци мои, и за сите часови поминати во смеа. Верувајте, толкава
количина на смеа не сум искусила цел мој живот. Велат богати се оние кои имаат
пријатели, а јас станав побогата за неколку.
Сега
додека повторно седам на скалите зад хотелот и сонцето ме пече, би ви порачала
само едно нешто: шетајте, среќавајте нови луѓе и запознајте ги пред да ги
осудите. Искуството пренесете го преку дружбата со пенкалото, моливот, четките,
камерата или со било што и да посакате. Запомнете, животот е премногу краток за
да го поминете мразејќи некого. Сакајте, тоа е многу полесно. До следниот пат,
cheers!
Елена Вандеска
Të drejtat dhe liritë liritë njerëzve
Të drejtat dhe liritë тona, të
drejtat e qënieve më të përsosura në planet, liritë e atyre që u emërtuan
njerëz, që domethënë jemi ne…
Në fillim kur e lexova për herë të parë titullin nuk i kushtova aspak vëmendje, nuk më ngjalli aspak
kurreshtje dhe si titull u duk i parëndësishëm, por vendosa ta vë trurin në
lëvizje dhe për një minutë të mendoj. Mendova, mendova, mendova… dhe përsëri
mendova. Për një moment u mallëngjeva sepse atje diku në mendimet më të thella
ku isha, m’u kujtuan ndodhitë që disa I shikonin ne TV, kurse të tjerët i
përjetonin. Disa jetojnë në kështjellat më të mëdha të Londrës, Nju-Jorkut, Uashingtonit
etj. Kurse të tjerët në kasollet më të rrënuara të Sirisë, Irakut, Iranit etj.
Ndoshta në atë moment unë këtë e quajta padrejtësi dhe në fakt është
padrejtësi. Kjo është një nga padrejtësitë më të shpeshta, por fatkeqësisht s’është
e vetmja padrejtësi që u bëhet disa njerëzve… sepse pastaj egzistojnë edhe ato
që të gërryejn shpirtin nga ana emocionale, siç janë ato mes dy bashkëshortëve
që është një nga çështjet që zmadhohet nga dita në ditë.
Ne luftojmë, luftojmë duke kërkuar drejtësi, liri,
barazi e shumë tjera. Luftojmë për veten, për familjen, por edhe për njerëzit
më të dashur që disa herë nuk ka nevojë t’i kesh familje sepse ska rëndesi
përputhja e grupit të gjakut, por përputhja e dëshirave dhe mendimeve të
njejta.
Ne luftojmë dhe i dalim zot vetes sonë sepse ne kurrë
sdo lejojmë të na shkelin dhe të ndjehemi të poshtëruar, por do ngremë zërin
duke kërkuar të drejtat tona, tashmë ka ardhur koha të hapim gojën dhe të themi
me zë të lartë: NUK KA RËNDËSI RRACA, RELIGJIONI OSE GJUHA, RËNDËSI KA BASHËKPUNIMI
QË NE E KEMI MES VETE, NGA DITA NË DITË MË SHUMË.
Margaritare Ballazhi
ДИСКРИМИНАЦИЈА
Дискриминација, тема која е болна за
секого бидејки сите барем еднаш сме се почувствувале дискриминирано.
Дискриминацијата е болно чувство, чувство како секој да те мрази, чувство на
отфрленост, како цел свет да се свртел против тебе. Кога луѓето се
дискриминирани од средината тие најчесто паѓаат во депресија, нивното
прибежиште е нивниот дом.
Додека бев мала постојано си играв на
улица со други деца. Улицата постојано беше исполнета со детски џагор. Сите
игравме заедно, се дружевме и забавувавме, освен едно девојче кое постојано
седеше на клупа. Се плашев да и се приближам, исто како и таа, за миг
почувствував како да сме исти, но сепак многу различни, како да имаше ѕид
помеѓу нас. Еднаш ги прашав моите родители зошто тоа девојче не игра со нас,
зошто постојано седи на клупа.
Одговорот кој го добив ме трогна, девојчето припаѓа на
групата лица со посебни потреби. Во тој миг како да ја сожалив, прв пат се
соочив со такво нешто во мојот живот, хендикеп за кој до тогаш слушав само на
телевизија, на кој дури не обрнував внимание. По неколку дена девојчето
повторно седеше на своето место - на клупата. И се приближив, седнав до неа,
почнавме да разговараме. А останатите гледаа со чудење. Тогаш го дознав
нејзиното име - Матилда.
Во доцното попладне додека игравме сите
заедно со топка, но овој пат играше и Матилда, дојде внукот на еден од
соседите, дете кое постојано ни ја земаше топката, кое не навредуваше сите.
Погледот на Матилда беше вознемирен, како да се плашеше да не биде навредена
поради нејзината состојба (се мисли на хендикепот). Во тој момент детето се
упати кон Матилда и почна да ја навредува поради нејзината состојба, а Матилда
не можејки да го поднесе тоа понижување и тие навреди плачејки си замина. Една
моја другарка му рече на детето дека нема право никого да невредува и само го
праша: “ Како би се почувствувал
ти да беше на местото на Матилда?”.
Детето засрамено влезе во зградата и неколку дена воопшто не излезе надвор.
Почитувај ги човековите права, не
дискриминирај, бидејки никој не сака
да биде навреден и понижен, земи се себеси за пример.
Христина Шајноска
A Story of a Particularly Odd Form of Discrimination
Ever since I was a little child, I showed disinterest in things
which interested everyone around me tremendously. It especially happened with football.
While everyone saw football as a way to bond, talk, or have fun, I simply saw
it as a particularly loud lullaby to put me to sleep. I couldn't care
less about it, which I later learned was a mistake in a family like mine.
There are many definitions for discrimination, but the one that
I think is most accurate is, in short “Unjust treatment of a person because of
their differences.” When we gathered up as a family, all uncles and aunts and
their children, the women would stay together and talk, and all the men and
boys would sit around the TV to watch the football game, which always appeared
to be on. Every single person in front of the TV knew all 22 of the players on
the field, they knew their records, their personalities, and everything else, relevant
or not to the game. Everyone except for me. I would just sit around, and the
more times this happened, the more the others started noticing my disinterest
in the subject. Some began trying to get me interested, while others found it
peculiar. Later on, it became a sort of joke of the family how oblivious I was
to the game. I would say inside joke, but anybody would take the chance to tell
their friends about that one kid in the family that doesn’t like football. This
was still when I was around 10 years or even younger.
There is one time that I really remember when maybe it was just
a bad day for the boys and men in the room. Of course, they wanted to “wash”
the anger away by watching a football game. So they put one on, but their team
lost. That could only mean one thing for me. Somehow they’d start provoking me
about it. I was a little used to it by now, and as they’d laugh about their
very original and unused jokes (major sarcasm), I’d wait for one of the
grown-ups to switch the topic into something else. And they were going to, if
it wasn't for my dad, topping off the wave of the jokes by saying
something that I have hopefully forgotten by now. (Keep in mind that this is
still when I was too young to cut my own fingernails back then). That made me
instantly rush out and grab my mom and drag her out so we could go home. It
wasn’t until a few hours later that my dad returned home.
Needless to say, I've stayed away from football since
then. Some things stay with you, as stupid as they may be.
:)
Bardh Ajdini
Welcome to Arts4HumanRights
Arts4HumanRights
е блог на Цивил – Центар за слобода на кој ќе можете да прочитате
и да видите разни трудови, создадени од членовите и соработниците на Цивил.
За почеток, неколку трудови на учесниците
(деца и млади!) на Летната школа за креативно творештво. Како што веќе,
веројатно, Ви е познато, во рамки на проектот „Сите бои на мојата земја“, на
крајот од месец јули годинава во Охрид се одржаа летни школи за видео творештво
и продукција, ликовно творештво и креативно пишување.
Во продолжение, мал дел од трудовите на
младите филмаџии и писатели, а ќе следуваат уште доста други.
Текстовите ги објавуваме на јазикот на кој
децата и младите ги создадоа.
Subscribe to:
Posts (Atom)













